DIGNI DVA PRSTA. Pronađi svoj alat. Nemoj reći ne.

0
176
digni dva prsta
digni dva prsta

Nijedna rečenica nije sasvim nova. Možda nije ni jako pametna. Možda nije ni sasvim tvoja. Svaku rečenicu je neko, nekad, negde, već izgovorio. Nema te tople vode koju je još potrebno otkriti. Pa šta ?!

Izgovori svoju rečenicu.

Možda ćeš time nekome ulepšati dan. Doneti osmeh na lice, olakšati breme.

Možda će je neko, kad je ti izgovoriš, čuti po prvi put.

Možda će je neko, upravo onda kada je ti izgovoriš, čuti po stoti put, ali je po prvi put razumeti.

A možda se, ako je izgovoriš, neće dogoditi ništa jako važno – nikome, pa ni tebi … Ali ti je, jednostavno, želiš izgovoriti. Izgovori je! Jer sve je važno.

Neko je treba čuti. Baš onakvu kakvu je ti izgovaraš, baš onda kada je izgovaraš.

Učini to! Reči su za izgovaranje. Reči su za zapisivanje.

Ko zna kome je potrebno da ih izgovoriš ?! Možda samo tebi. Možda je to najbrži način da nešto naučiš … možda je tebi potrebno da sam sebi nešto kažeš. I čuješ.

Šta onda ako nijedna rečenica nije nova? Šta ako nije ni tvoja? Kad dragoj osobi kažeš “Volim te”, je li bitno što su je već izrekli mnogi? Hoćeš li je zato prestati izgovarati?

Tako i ove rečenice. Ko zna zašto ih pišem … i kome. Ko zna pišem li ih uopšte ja.

Možda je to moj način da kažem Volim te.

Možda me ovde ima samo zato što znam prisluškivati, čuti, odnegovati … pa potom prepisati.

Ali nešto znam sasvim sigurno: nije po zasluzi!

Možda mi je reč poklonjena samo zato što sam olovku uzela u ruke tačno u pravo vreme … baš onda kad se ona htela otisnuti u svet. Šta ako je olovka moj alat?

Šta ako je rečenica odabrala mene, kao voz kojim će otputovati u život, odaslana velikodušnom željom za deljenjem i davanjem, prosuta kao dragulj iz šake Davaoca …

Možda sam, baš u to vreme, baš ja digla dva prsta! Ko li će znati …

Ili sam sve, pažljivo, sama odabrala … ko zna kada. Nemuštim pristankom kojeg se više ne sećam …

Nemam pojma što je bilo. Ali je jako, jako važno. Toliko da ne umem reći ne.

Možda je olovka moj alat. Koji je tvoj?

Ne želiš li obradovati onoga koji seje srcem, obilato, a onda se raduje kad je primljeno?

Digni dva prsta. Pronađi svoj alat. On vredi zlata samo kad je posađen u tvoje ruke. Bez njih je suv i neplodan.

Prihvati ga. Bez obzira koliko dugo si ga odbijao. Klica u njemu još uvek je živa.

Učini šta možeš.

Nemoj reći ne.

-Larisa Mravunac